Немезис

54

Евгенија Инсиња деловала је забринуто. И више од тога.

„Кажем ти, Сивере. Нисам имала ниједну мирну ноћ још од оног дана када си је извео у авиону.” Глас јој се расточио у нешто што би се код неке жене мање постојаног карактера могло описати готово као јецање. „Зар то летење кроз ваздух — све до океана и натраг, а и повратак пошто се спустила ноћ — зар јој то није било довољно? Зашто је не зауставиш?”

„Зашто је ја не зауставим?” упита Сивер лагано, као да му питање није било јасно. „Зашто ја њу не зауставим? Евгенија, одавно смо прошли ту фазу када смо били у стању да спречимо Марлену?”

„То је смешно, Сивере. Готово кукавички. Кријеш се иза ње, претварајући се да је свемоћна.”

„Зар није? Ти си јој мајка. Нареди јој да остане у Куполи.”

Инсињине усне се стиснуше. „Петнаест јој је година. Не желим да се понашам тирански.”

„Напротив. Волела би да будеш тиранка. Али ако покушаш, само ће те осмотрити оним својим бистрим, изузетним очима и рећи отприлике ово: 'Мајко, осећаш се кривом што си ме лишила оца, па сад мислиш да се Васељена уротила да те за казну лиши мене, што је све смешно празноверје.'„

Инсиња набра веђе. „Сивере, то је нешто најглупље што сам икада чула. Ништа слично не осећам, а и како бих могла?”

„Свакако да не осећаш. Само сам импровизовао. Али Марлена то неће учинити. Она ће знати — по начину на који ти се померио палац, по кретњи рамене лопатице или већ по нечему, шта је то што те мучи и то ће ти рећи. Биће то сасвим истинито и тако срамно, претпостављам, да ћеш постати одвећ заокупљена настојањем да се одбраниш, те ћеш радије попустити него да јој откријеш још неки слој своје психе.”

„Немој ми рећи да је то оно што се збило с тобом.”

„Није баш, будући да мене воли, а и ја сам покушао да поступам сасвим дипломатски са њом. Али ако је изневерим, бојим се и од саме помисли каквој ће ме срамоти изложити. Чуј, успео сам да мало одложим ствар. Бар ми то признај. Хтела је да изиђе напоље одмах после оног путовања авионом. Ја сам, међутим, померио излазак за крај месеца.”

„Како ти је то пошло за руком?”

„Правом софистиком, уверавам те. Сада је децембар. Подсетио сам је на то да за три недеље почиње нова година, ако се држимо Земљиног календара, а има ли бољег начина да се прослави долазак 2237, упитао сам је, него отпочињањем нове ере истраживања и насељавања на Еритру? Знаш, она доживљава свој продор на планету у тој светлости — као почетак новог доба. Што само погоршава ствари.”

„Зашто?”

„Зато што на целу ствар гледа не као на лични хир, већ као на нешто од животне важности за Ротор, па чак, можда, и за цело човечанство. Нема ничег бољег од тога да нешто што ти је лично задовољство буде уједно и отмен прилог општој добробити. То је онда оправдање за све. Ја сам томе прибегавао, прибегавала си и ти, баш као и свако други. А више од свих људи које знам томе је прибегавао Пит. Вероватно је уверио самога себе да дише једино стога да би угљен-диоксидом који му излази из плућа потпомогао биљном животу на Ротору.”

„И тако, играјући на карту њене мегаломаније, нагнао си је да мало сачека.”

„Да, а тиме смо добили још једну седмицу да видимо да ли ће је нешто ипак зауставити. Морам ти, међутим, рећи да је моја софистика није заварала. Сложила се да сачека, али ми је и казала: 'Мислиш да ћеш, ако ме наговориш да одложимо излазак, тиме бар мало стећи наклоност моје мајке, зар не, чика Сивере? Ништа на теби не говори да долазак нове године сматраш иоле важним.'„

„Како је то било несносно окрутно, Сивере.”

„Можда само несносно, Евгенија. Но, своди се на исто.”

Инсиња одврати поглед. „Моју наклоност? Шта да кажем…”

Џенар хитро узврати: „Зашто би било шта казала? Већ сам ти давно рекао да те волим, а открио сам да се тиме што сам остарио — односно, постао старији — ништа није променило. Али то је мој проблем. Никада се ниси непоштено опходила према мени. Никада ми ниси давала разлога за наду. А ако сам довољно глуп да не будем у стању да прихватим одричан одговор, зашто би то требало теби да смета.”

„Смета ми ако си ти из било ког разлога несрећан.”

„И то већ много значи”, узврати Џенар уз смешак. „Бескрајно је боље од ничега.”

Инсиња одврати поглед и, очигледно хотимице, врати се на разговор о Марлени. „Али, Сивере, ако је Марлена прозрела твоје побуде, зашто се онда сагласила са одлагањем?”

„Ово ти се неће допасти, али боље да ти кажем истину. Марлена ми је рекла: 'Сачекаћу до нове године, чика Сивере, зато што ће се то можда свидети мајци, а ја сам на твојој страни.'„

„То је рекла?”

„Молим те, немој јој замерити. Очигледно сам је очарао својом духовитошћу и шармом, тако да мисли да чини теби услугу.”

„Она је проводаџика”, рече Инсиња, осећајући како је истовремено срдита и задовољна.

„Пало ми је, међутим, на ум да ако би некако могла да покажеш занимање за мене, могли бисмо то искористити да је наговоримо на било шта што би јој изгледало да ће додатно да појача то занимање — с тим што ће твоје држање морати да буде стварно, јер ће га у противном она прозрети. Схваташ ли ме?”

„Схватам”, рече Инсиња, „једино то да када не би било Марленине способности опажања, ти би несумњиво прибегавао и макијавелинским средствима да ми се приближиш.”

„Не остављаш ми ниједну другу могућност, Евгенија.”

„А зашто не бисмо предузели оно што је очигледно? Затворимо је, а онда вратимо првом ракетом на Ротор.”

„Потпуно свезану, претпостављам. На страну то што сматрам да то не бисмо могли да учинимо; Марленина визија почела је да делује на мене. Почињем и сам да размишљам о колонизовању Еритра — цео један свет који нам стоји на располагању.”

„А удисаћемо њихове туђинске бактерије, уносићемо их са храном и водом.” Инсињино лице изобличи се у гримасу.

„Па шта? И овде их већ удишемо, пијемо и једемо — у извесној мери. Не можемо их потпуно држати изван Куполе. А ако ћемо право, и на Ротору има бактерија које удишемо, пијемо и једемо.”

„Да, али прилагођени смо на живот на Ротору. Ово су, међутим, туђински облици живота.”

„Тим боље. Ако ми нисмо прилагођени на њих, нису ни они на нас. Ништа не указује на то да би могли да постану наши паразити. Неће бити ништа опаснији по нас од мноштва нешкодљивих честица прашине.”

„А куга?”

„То јесте стварна потешкоћа, разуме се, чак и када је посреди нешто тако једноставно као што је пуштање Марлене изван Куполе. Разуме се, предузећемо све мере предострожности.”

„Какве мере?”

„Носиће заштитно одело, пре свега. Затим, ја ћу поћи са њом. Имаћу улогу канаринца.”

„Шта је то 'канаринац'?”

„То је коришћено на Земљи пре много столећа. Рудари су носили са собом у руднике канаринце — знаш, жуте птичице. Уколико би се ваздух погоршао, канаринац би угинуо пре но што би за људе постало опасно, али би људи, знајући по томе да их чекају неприлике, хитро напустили рудник. Другим речима, ако ја почнем да се необично понашам, сместа ће нас обоје вратити натраг.”

„Али шта ако на њу почне да делује пре него на тебе?”

„Мислим да неће. Марлена се осећа имуном. То је поновила толико пута да сам почео да јој верујем.”