Немезис

62

Станица четири учинила се Теси Вендел прилично необична. Изгледало је као да је неко саградио малу насеобину, али је опремио тако да садржи само лабораторију, опсерваторију и лансирну рампу. На њој није било фарми, домова и свега осталог што чини једну Насеобину, ма колико она мала била. Није била опремљена чак ни уређајима за окретање који би стварали прикладно псеудогравитационо поље.

Био је то, заправо, тек свемирски брод са мањим додацима. Иако је на њему могло стално да се живи, под условом да се обезбеди стални прилив хране, ваздуха и воде (постојале су могућности за извесно рециклирање, али то није било довољно), било је очигледно да нико сам не би могао овде дуго да опстане.

Крајл Фишер изрекао је опори коментар да Станица четири личи на старинске свемирске постаје из раних дана свемирске ере која се некако провукла у двадесет треће столеће.

У једном погледу, међутим, она је била јединствена. Са ње се пружао панорамски поглед на систем Земља-Месец. Из Насеобина које су орбитирале око Земље, два тела ретко су се могла видети у њиховом правом односу. Из Станице четири, међутим, Земља и Месец никада нису били размакнутији више од петнаест лучних минута; како је Станица четири кружила око гравитационог средишта тог система (што је приближно одговарало кружењу око Земље), променљиве шаре два света, како уцело виђених, тако и у фазама, као и променљива величина Месеца (већ у зависности од тога да ли се налази на Станичиној страни Земље или на супротној) представљале су непрекидно чудо.

Сунце је аутоматски бивало блокирано нарочитим уређајем који се називао „вешпом” (распитавши се, Венделова је дознала да је посреди скраћеница од „вештачко помрачење”) и једино онда када би се сасвим примакло Земљи или Месецу на небу станице призор би био нарушен.

Насељивачко порекло Венделове почело је сада да се испољава, будући да је силно уживала у посматрању игре Земље и Месеца, понајпре стога (објаснила је) што јој је то јасно стављало до знања да се више не налази на Земљи.

Казала је то Фишеру, који се само опоро осмехнуо. Приметио је да је упутила брзи поглед лево и десно док је говорила.

„Видим”, рече он, „да ми то кажеш без устручавања, иако сам ја Земљанин кога то може да увреди. Али, не бој се, нећу никоме рећи.”

„Имам пуно поверење у тебе, Крајле.” Она му упути задовољни осмех. Прилично се променио од оног кључног разговора који су водили непосредно пошто су стигли на Станицу четири. Био је и даље смркнут, да, али боље и то него прекомерна очекивања онога што није могло бити.

„Да ли стварно мислиш”, упита он, „да им у овој фази игре смета то што си Насељивач?”

„Свакако да им смета. То никада не заборављају. Они су у подједнакој мери ускогруди људи као и ја која никако не заборављам да су они Земљани.”

„Очигледно, међутим, заборављаш да сам ја Земљанин.”

„То је стога што си ти Крајл и не спадаш ни у једну другу категорију. А ја сам Теса. И тиме је све речено.”

„Да ли ти икада смета, Теса”, упита Фишер замишљено, „што си радила на надсветлосном лету за Земљу, а не за своју Насеобину, Аделију?”

„Али ја нисам радила за Земљу, нити бих радила за Аделију под другачијим околностима. У оба случаја радила бих за саму себе. Суочила сам се са проблемом који је ваљало решити и успешно сам обавила посао. Сада ћу ући у историју као изумитељ надсветлосног лета и то је оно што сам учинила за себе. Можда звучи претенциозно, али радила сам и за човечанство. Сасвим је свеједном на коме је свету остварено откриће, знаш. Нека особа или особе на Ротору изумели су хиперпогон, али њиме сада располажемо и ми и све Насеобине. На крају, све ће Насеобине исто тако имати надсветлосни погон. Ма где дође до напретка, пре или касније од тога цело човечанство има користи.”

„Земљи је он, међутим, потребнији него Насеобинама.”

„Мислиш стога што се приближава Суседна звезда коју Насеобине могу лако да избегну тако што ће се удаљити, ако буде неопходно, што Земља не може да учини. Па, остављам то као проблем вођама Земље. Ја сам им пружила средство, а они нека разраде моделе којим ће га користити на најбољи начин.”

„Колико разумем, полећемо сутра”, рече Крајл.

„Да, коначно. Направиће холографске снимке целог спектакла, али тешко је рећи када ће их јавно емитовати и упутити Насеобинама.”

„То не може бити пре нашег повратка”, узврати Фишер. „Нема никаквог смисла обнародовати ствар ако не могу да буду сигурни да ћемо се уопште вратити. И за њих ће то бити мучно чекање, будући да неће бити ни у каквој вези са нама. Приликом првог спуштања на Месец астронаути су све време били у вези са Земљом.”

„Тачно”, узврати Венделова, „али када се Колумбо отиснуо на Атлантик, шпански монарси нису чули ни гласа од њега све док се није вратио седам месеци касније.”

„Земљин улог је сада много већи”, узврати Фишер, „него што је био Шпанијин пре седам и по столећа. Уистину је штета што не можемо да имамо надсветлосну комуникацију када већ располажемо надсветлосним летом.”

„И ја тако мислим. Баш као и Коропатски, који ме је силно притискао да пронађем начин за телекомуникацију. Али одговорила сам му да ја нисам никакав надсветлосни чаробњак који може да извуче из шешира све што је некоме потребно. Једно је упутити масу кроз хиперсвемир, а нешто сасвим друго емитовати зрачења. То двоје се покорава различитим законима чак и у обичном свемиру, што је и условило да Максвел дође до једначина о електромагнетизму пуна два столећа пошто је Њутн дошао до једначина о гравитацији. За масу и зрачење важе различити закони и у хиперсвемиру, а закони којима се покорава зрачење још су нам непознати. Једног дана ћемо доћи до надсветлосног комуницирања, али данас још не располажемо њиме.”

„Баш штета”, рече Фишер замишљено. „Може се показати да без надсветлосне комуникације ни надсветлосни лет није практичан.”

„Зашто?”

„Непостојање надсветлосне комуникације пресеца пупчану врпцу. Могу ли Насеобине да живе далеко од Земље — далеко од остатка човечанства — и да опстану?”

Венделова набра веђе. „Какав ти је сад то нови поглед на свет?”

„Само сам размишљао. Теби, Теса, као Насељивачу навиклом на тај статус, можда уопште није пало на памет да живети на једној Насеобини није, заправо, природно за људска бића.”

„Заиста? Мени никада није изгледало неприродно.”

„То је стога што заправо никада ниси живела на само једној Насеобини. Живела си у целом систему Насеобина међу којима је једна била велика планета са милијардама житеља на њој. Зар се не би могло догодити да Роторијанци закључе, пошто једном стигну до Суседне звезде, да је живот на изолованој Насеобини незадовољавајући? У том случају, они би се сигурно вратили на Земљу, али то се није догодило. Можда стога што су пронашли планету на којој сада живе?”

„Настањиву планету која кружи око једне звезде црвеног патуљка? Крајње невероватно.”

„Природа има начине да нас надмудри и да уздрма тобожње поузданости. Замислимо да тамо ипак постоји настањива планета. Зар је не би требало помно изучити?”

„Ах”, узврати Венделова, „почињем да схватам на шта циљаш. Сматраш да брод може доћи до Суседне звезде и да установи да тамо постоји некаква планета. У том случају регистровали бисмо је, закључили из даљине да није настањива и наставили поход у сусрет новим истраживањима. Теби би се, међутим, више допало да се спустимо и да је детаљно истражимо, како бисмо на тај начин бар покушали да ти пронађемо кћерку. Шта, међутим, ако наш неуронски детектор не региструје ни трага од неке интелигенције у евентуалном планетном систему Суседне звезде? Да ли бисмо, упркос томе, морали и даље да се упуштамо у претраживање појединачних планета?”

„Да”, узврати Фишер после краћег оклевања. „Ако се имало покаже да су настањиве, морамо их изучити. Бар мени тако изгледа. Морамо што више дознати о свакој евентуалној планети. Можда ћемо морати убрзо да евакуишемо Земљу, те стога морамо знати куда да поведемо њене житеље. Сасвим је разумљиво што си ти то превидела, будући да се Насеобине напросто могу удаљити без икакве еваку…”

„Крајле! Престани да се према мени понашаш као према непријатељу! Немој одједном да о мени мислиш као о Насељивачу. Ја сам Теса. Ако постоји нека планета, испитаћемо је у оној мери у којој то будемо могли, обећавам ти. Али ако постоји и ако су је Роторијанци заузели, онда… Па, ти си провео неколико година на Ротору, Крајле. Требало би да добро познајеш Јануса Пита.”

„Не знам га лично. Никада се нисмо срели, али моја жена… моја бивша жена радила је за њега. Према њеним речима, он је веома способан човек, веома интелигентан, веома продоран.”

„Веома продоран. Знамо за њега и на другим Насеобинама. И не може се рећи да је баш омиљен. Ако је то био његов план да се нађе место за Ротор које би било скривено од остатка човечанства, онда није било бољег решења до да се оде до Суседне звезде, будући да је она сасвим близу и да за њено постојање у то време није знао нико изван Ротора. А ако је, из било ког разлога, желео један систем само за себе, он би се, будући Јанус Пит, прибојавао могућности да други крену за њим и тако угрозе његов монопол. Уколико се догодило да је нашао неку планету коју би Ротор могао да искористи, онда би био још одбојнији према уљезима.”

„На шта циљаш?” упита Фишер, који је изгледао пометен, као да је већ знао шта је она имала на уму.

„Ми сутра крећемо и неће проћи дуго пре но што се обремо у близини Суседне звезде. Ако око ње уистину буде кружила нека планета, као што ти, изгледа, сматраш да може, и ако нађемо да су је Роторијанци запосели, онда неће бити тако једноставно спустити се на површину и рећи: 'Уја! Ево нас!' Бојим се да ће нам, чим нас буде спазио, приредити добродошлицу у свом стилу и без икаквог оклевања збрисати нас са неба.”